Od samih početaka, umetnička zajednica se suočavala sa jednom dilemom: da li fotografija zaslužuje da se nazove umetnošću. Kritičari su tvrdili da je fotoaparat samo mehanički uređaj za reprodukciju stvarnosti, a da je sa pojavom „snapshot“ kamera svako mogao da napravi fotografiju pritiskom na dugme.

Kada je Fotografija Postala Umetnost?

Upravo iz ove dileme nastala su dva ključna pokreta u istoriji fotografije, koji su definisali put kojim će ova forma umetnosti ići.

Piktorijalizam: Imitiranje Slikarstva

Krajem 19. i početkom 20. veka, grupa fotografa, predvođena vizionarom Alfredom Stiglicom (Alfred Stieglitz), odlučila je da se „odvoji“ (otud i naziv pokreta Photo-Secession – foto-secesija) od komercijalne i „bezdušne“ amaterske fotografije. Njihov cilj bio je da dokažu da je fotografija umetnost, rame uz rame sa slikarstvom, bakrorezom i crtežom.

Secesija, definicija:

• otcepljenje neke organizacije, društvene grupe ili političkog entiteta od većeg, odnosno matičnog entiteta;
• secesija, umjetnički pravac karakteristična za Belle epoque, poznat i pod nazivom Art Nouveau

Da bi to postigli, piktorijalisti su aktivno intervenisali u procesu stvaranja fotografije. To je bio ručno rađen proces, a ne puka mehanika:

• Na snimanju: Razmazivali su vazelin po objektivima kako bi postigli zamućene, sanjive efekte.
• U tamnoj komori: Grebali su negative ili nanosili hemikalije na printove da bi simulirali poteze četkicom.

Njihove fotografije su doslovno ličile na umetnička dela. Korišćenjem tehnika poput chiaroscuro (igre svetlosti i senke) stvarali su romantične, zagonetne i skicirane prizore. Za piktorijaliste, fotografija je bila umetnost samo ako je imala ljudsku intervenciju, koja ju je udaljavala od „mašinske“ reprodukcije.

Ova fotografija je savršen primer piktorijalizma. Umesto da koristi fotoaparat kao puki mehanički alat, Petrocelli je upotrebio tehniku bromoil procesa – ručno nanošenje boje (inka) na print u tamnoj komori. Na taj način, fotografija dobija bogatu, slikarsku teksturu, pretvarajući scenu u jedinstveno umetničko delo.

Vidi kako izgleda bromil proces u praksi

Straight fotografija: prihvatanje stvarnosti

Dok su piktorijalisti i dalje evocirali maglovite, romantične prizore prošlosti, svet umetnosti se menjao. U Evropi su se pojavljivali kubizam, džez, Frojdova psihoanaliza, a Pol Strand (Paul Strand) je bio fotograf koji je osetio da je vreme za revoluciju i u fotografiji.

Godine 1915. Strand je pokazao svoje radove Stiglicu, koji je odmah prepoznao „novu i veliku modernu umetnost“. Strand je shvatio da je najveća snaga fotoaparata upravo u njegovoj sposobnosti da uhvati oblike i forme direktno, jednostavno i u savršenom fokusu.

Tako je nastala Straight Fotografija, pokret koji je dominirao dvadesetim godinama prošlog veka. Njegovi principi su bili jednostavni i revolucionarni:

• Bez manipulacije: Slika je trebalo da izgleda baš onako kako je izgledala u tražilu.
• Oštar fokus: Korišćenje oštrog fokusa i detalja, što su jedinstvene odlike fotografije.
• „Oko“ fotografa: Umetnost nije ležala u manipulaciji printa, već u odabiru, kadriranju i kompoziciji.
• Suočavanje sa stvarnošću: Umesto da beži od realnosti, ovaj pokret ju je prihvatao kao svoj osnovni materijal.

Strandov rad je inspirisao novu generaciju fotografa, kao što su Edward Weston i Ansel Adams, koji su kameru pretvorili u instrument novog načina gledanja na svet.

Zaključak

Rasprava između piktorijalista i straight fotografa svela se na jedno: da li fotografija treba da imitira slikarstvo ili da prihvati svoju jedinstvenu prirodu? Piktorijalisti su se fokusirali na proces i intervenciju kako bi fotografiju učinili umetnošću. Sa druge strane, „straight“ fotografi, na čelu sa Paul Strandom, su insistirali na tome da je umetnost u „oku“ fotografa, u načinu na koji kadrira stvarnost, i da se snaga fotografije krije upravo u njenoj autentičnosti i oštrini.